Press "Enter" to skip to content

Vladana Kojić: Bogalji Zelenog zvona

Kod crkve je parking, ili je crkva na parkingu, tu sam stala. Automat im ne radi, lik mi daje rukom ispisan papirić kad sam usla.

Pokojni Tusta mi viče iz zvučnika da nije to još gotovo, žao mi da ga gasim. Kiša sipi, sve je mokro, žurim prema banci. Moram da prehodam čuveni trg. Kuda? S one strane spomenika, s ove..? Sa ove ću, tuda sam navikla. Zapinjem o izdignute ploče golotinje kojom su prekrili sve. S desne strane zgrada Pozorišta. I Pozorišnog kluba Zeleno zvono. Pogledam u drvena vrata. Zatvorena.

Ja i dalje ne verujem, iako mi glas u glavi govori da je ipak gotovo. Džabe Tustin optimizam. Džabe optimizam uopšte. Zatvorena su vrata mesta koje je davalo svima, koje je davalo sve. Koje je generacije Zrenjaninaca i drugih učilo šta ima smisla, šta je mera, šta je sve moguće, šta je oko nas, kuda sve može da se stigne kad nemaš ni s kim ni s čim, kako može da izgleda stvarnost urbane sredine koja ima svoj senzibilitet…

Kako se gradi kulturni i umetnički identitet jednog grada angažovanjem sopstvenih resursa, kako se dobro dobrom raduje, kako volja ne košta ništa, kako se slične vrednosti prepoznaju. Kako se ljudi spontano okupljaju i povezuju oko valjanog i pametnog. Setila sam se koncerata Kud Idijota, i kako sam posle prvog odsviranog, jutro posle, zatekla njihovog bubnjara u sopstvenom stanu, a tadašnjeg muža kako spava u majici “KUD Idijoti” (nisam smela da pitam ništa prvih pola sata). Setila sam se i kako sam plakala na Šerbedžijinom koncertu, pa su me novinari diskretno najurili iz lože, da se ne čuje kako šmrcam i ridam dok snimaju.

I kako smo eksperimentisali sa koktelima u Atrijumu, i kako sam htela da prebijem kolegu kad smo išli po karte i akreditacije za prvi Egzit… Setila sam se i jedne nesrećne ljubavi koja se kotrljala i valjala od tih, sada zatvorenih, vrata do balkona… I kako smo svi imali svoje mesto i čekali svoj hit dok je Mojsa puštao muziku… I kako smo slušali izuzetne ljude dok pričaju o važnim, životnim pitanjima zajednice i pojedinca… I onda pomislim, moja deca neće to doživeti ovde. Možda će me slušati, možda će razumeti, ali nikada neće shvatiti da je to sve bila stvarnost.

Biće nekako… obogaljeni. Mnogo toga mi je u tom mom trku prošlo kroz glavu. Prošlo mi je i to da tu neću popiti kafu i zgrejati se kad završim sa šalterima. Ići ću… kući. I ja, sadašnji, i svi budući bogalji ovog grada.

ZELENO ZVONO – POSLEDNJI DANI

2 Comments

  1. Zoran Zoran 25 априла, 2019

    Kakvo doba, sloboda, pravda, dostojanstvo i postovanje dobrih vrednosti i kulture za sve ljubitelje zelenog zvona!

  2. milos milos 29 маја, 2019

    Grad nametnute kulture sumljivih vrednosti i morala poznat po diplomama (strukovne studije) ali nada umire poslednja…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *