Press "Enter" to skip to content

Pismo Sergeja Trifunovića Jevrejskoj opštini Beograd

Pratite nas
Redakcija
Pratite nas

Poštovani NEKO, u ime Jevrejske Opštine Beograd,

NEKO, jer ko god da je pisao ovaj tekst u ime Jevrejske Opštine Beograd, nije se potpisao. Pismo je pak, jasno imenom i prezimenom, upućeno predsedniku Pokreta slobodnih građana Sergeju Trifunoviću, to jest meni. Pošto je tako lično adresirano makar i bez potpisa autora, uzimam slobodu ispred svojih poštovanih saboraca, da Pokret slobodnih građana (u daljem tekstu PSG) ne piše suvoparno obrazloženje, izvinjenje, šta god, već da vam, budući lično adresiran – lično i odgovorim.

Pre svega, hvala vam na ovom pismu. Ono je ne samo inspirativno, jako lepo, snažno i tačno napisano, već baca svetlo na istorijske činjenice o kojima nisam gotovo ništa znao, a dragocene su. Nisam, recimo, znao ukupan broj Jevreja koji su stradali u Beogradu, uglavnom na Starom sajmištu. Njih 11.000. Nisam znao da su fašista Dimitrije Ljotić i armijski đeneral Milan Nedić, čiju su sramnu izdaju revizionisti pokušavali poslednjih 25 godina u nekoliko navrata da svedu pod “spasavanje srpskog naroda” jer, Bože moj, “nije imao izbora” – bliski rođaci.

Poslednji pokušaj rehabilitacije Milana Nedića, pokušala je da izvede sadašnja vlast, Aleksandra Vučića. Srećom, neuspešno, jer to bi bila sramota, za Srbiju, dati legitimitet teroru koji se u okupiranoj Srbiji četiri pune godine provodio nad nedužnim stanovništvom, kojoj god veri i naciji ono pripadalo. Nisam znao da je Ljotić bio lični prijatelj Hermana Geringa niti da je Dragi Jovanović, zloglasni šef kvislinške beogradske policije, bio intimus Hajnriha Himlera.

Kao što ste dobro primetili u tekstu, nisam znao za postojanje SS generala Edmunda Vesenmajera, koji je dobio zadatak da, na ruševinama Kraljevine Jugoslavije, stvori dve nacističkoj Nemačkoj bliske države: jedna je upravo Nedićeva kvislinška Srbija, koja je imala izvršiti čišćenje Jevreja, a druga pak, Pavelićeva NDH, koja se zabavila o svom jadu: čišćenju Srba, jer im Jevreji nisu toliko smetali pa su bili kolateralna šteta, da se zadovolji moćni saveznik koji im je stvaranje države i omogućio.

U toj državi, oplođenoj 10. travnja 1941. godine, u kojoj je za “Srbe, Jevreje i pse” bio zabranjen ulaz u bilo koji javni objekat u svakom naseljenom mestu NDH, stradalo je 36 članova moje porodice. Moja porodica po dedi, Ivković iz Nevesinja, dala je 20 žrtava, porodica po babi, Bošnjak iz Bileće – 16.

Neki su ubijani na kućnom pragu, neki su završili u zloglasnoj ustaškoj jami Prebilovci, moj deda-stric u Jasenovcu, a njegova sestra u Staroj Gradiški. Tamo, u koncentracionom logoru Stara Gradiška, porodila je dete, mog ujaka Kamenka. Mesto rođenja – koncentracioni logor. Nije ni znala da je trudna kad su je tamo odveli. Kamenko je mnogo godina kasnije, zaglavio drugi logor – zloglasni Dretelj, i pošto je preživeo tu traumu od neke nove generacije fašista, emigrirao je u Australiju, da tamo konačno priušti sebi neki normalan život, u poznim godinama.

Deda-stric koga je dovelo u Jasenovac, jedan je od 1.073 logoraša koji su u noći izmedju 21. i 22 aprila 1945. grunuli golim grudima na proboj iz logora, znajući da bi ujutro bili ubijeni. Njih 106 je preživelo, među njima i narečeni deda-stric, koji je umro pre no sam se ja rodio, ali ostaje priča u familiji da mu je najbolji drug i sabrat u logorskoj igri preživljavanja bio izvesni Kabiljo, sefardski Jevrejin kojih je Bosna i Hercegovina bila puna još od velikog progona Jevreja iz Španije i Portugala krajem 15. veka.

Ja, dakle, iz te i takve porodice, tih i takvih okolnosti, pritom rođen u multinacionalnom Mostaru i slušajući ove priče otkad znam za sebe, ne mogu biti ništa drugo, draga moja jevrejska braćo i sestre – do tvrdi antifašista. Neko ko prezire silu, agresiju, gaženje osnovnih ljudskih prava i života u svakom mogućem obliku, te vrlo glasno i jasno svaki put ustajući protiv istih, otkad znam za sebe. O tome mi je, iskreno, glupo i da govorim, jer ako živimo u istoj zemlji (namerno neću izgovoriti reč država, jer su na ovim prostorima svi parametri države ukinuti), sigurno ste u proteklih 15 godina ponešto čuli ili pročitali o mojim ličnim stavovima.

Takođe, ako ste iole upoznati s istima, jasno vam je da nemam problem da ih glasno i bez zadrške iznosim. Ako pak niste, Bogu hvala živimo u eri interneta te su svedočanstva o tome, a ima ih dosta, lako dostupna. Jedna od osnovnih tačaka spajanja mene i ljudi u PSG, jeste bio i biće tvrdi beskompromisni stav o svakoj vrsti nasilja nad pravima građana, institucija sistema, te samom urušavanju sistema. Sistema koji bi trebalo da štiti i razvija svoju osnovnu jedinicu i činilac – svog GRAĐANINA. Bio on Srbin, Rom, Mađar, Jevrejin, Rusin, Slovak, Turčin, Sirijac.

Da pođemo od osnovnog: bilo kakav atak na prava bilo koga od njih, jeste atak na prava bilo koga od nas, braćo i sestre. Po Wikipediji definicija fašizma:

“Fašizam je državno uredjenje radikalnog autoritativnog nacionalizma koje karakteriše moć diktatora, nasilna kontrola opozicije i kontrola sredstava proizvodnje, razmene i distribucije. Fašizam je naziv za ideologije koje smatraju kako država treba da nadzire i kontroliše svaki aspekt društvenog života. Fašizam se protivi demokratiji, individualizmu, pacifizmu i političkom pluralizmu.”

I moji saborci u PSG i ja, ušli smo u ovo kao slobodni građani koji uglavnom nikada nisu pripadali nijednoj političkoj opciji, sa čvrstim motivom da se borimo protiv svih fašističkih aspekata aparata državozatvorne vlasti, koja je uzurpirala ovu zemlju još od Miloševićevog vremena, a 29 godina kasnije na sceni su njegovi najbolji učenici čiji su načini i oblici držanja vlasti po svaku cenu prilično mutirali, preteći da kao kancer odnesu ovu zemlju i ove ljude u večni mrak, zauvek. Lažima, opsenama, svim vidovima ponižavanja, od izbacivanja sa radnog mesta, do neosnovanog i protivustavnog stavljanja u zatvorsku ćeliju. Na veliku žalost naših vlastodržaca, vreme konc-logora je malo passé, a i ne izgleda baš najbolje u očima međnarodne zajednice. Svi ostali vidovi su za sada potpuno ok, čak se i zid vratio u modu posle ’89, ali konclogor – jok.

Oprostićete mi što ću biti opširan, ali tema je ozbiljna i zahteva detaljno promišljanje.

Moj drug Džeri Rozenberg i ja, sedimo u Los Anđelesu u restoranu i pričamo.

Džeri je divan momak, iz Sijetla, pisac i producent. Brzo smo postali prijatelji i prilično mi je pomogao da ubijem melanholiju prvih dana u novoj sredini. Leto 2007. godine. Ja, izbeglica iz svoje zemlje kao i onih 650.000 stanovnika Srbije, starosne dobi 15-24 godine koji su Srbiju, prema podacima Direkcije za evropske integracije, napustili od 2000. do danas. Petoktobarske promene su, sada je već jasno, ozbiljna mimikrija za neke nove lopove, pokušavam da se izjadam Džeriju i preispitujem po ko zna koji put, srž problema.

“Znaš, mi Srbi jako volimo da se delimo. Na šta god: partizani vs četnici, Užice vs Čačak, Zvezda vs Partizan, Dorćol vs Zemun, ako i nemamo oko čega da se zavadimo, izmislićemo već neku liniju razgraničenja, ćelavi protiv nosatih.”

Džeri me gleda, širok, bistar i pametan, ali ne razume gde je problem.

“Koliko vas ima?”, pita me iznenada.

“Pa šta znam… recimo 12 miliona. Sve ukupno. Rasuti smo prilično, ne kao vi, ali smo rasejani, ratovima hvala, svuda.”

“12 miliona?!” Džeri širi oči u neverici.

“Otprilike. Koliko je vas, u totalu?”

“Svega četiri miliona više, prijatelju, 16.”

Sad ja širim oči u neverici. “16 miliona Jevreja!? Samo 16? Svuda na svetu, ukupno?!”, ne verujem.

“Da, prijatelju, 16 miliona. To je to.”

Zanemeo sam.

“Čoveče… Vi ili ste bolje raspoređeni, ili mnoooogo mnogo pametniji i organizovaniji od nas.”

“Kad sam došao u LA”, poče dobri Rozenberg, “čekao me je stan, organizovan od ljudi koje ne znam. Prijatelji mojih prijatelja. Drugi ljudi koje takodje ne znam, dakle prijatelji nekih drugih prijatelja, sredili su mi auto. Čekao me je i siguran posao asistenta u studiju, plata skromna za početak, ali to je bila neka sigurna baza.”

Ćutim. Gledam u mrak. Nije baš da ovde ne postoje divni naši ljudi, odasvuda iz bivše Juge, koji će ti se naći pri ruci, ali daleko od ovoga o čemu moj prijatelj govori. Onda pomislim kako je Izrael najveći proizvodjač kivija na svetu. Zemlja u kojoj kivi uopšte ne raste. Volja i organizacija su čudo.

“A nama je neko morao da ugravira ocila u zastavu i grb, četiri S. Video si to?”

Džeri klima glavom.

“Samo sloga Srbina spasava. To znači da smo mi toliko nesložni u suštini, da je neko morao da nam istetovira na rožnjače: ‘Alo, budale! Ujedinite se ili ćete nestati.’ Tužno.”

Izgubio sam svaki kontakt sa dobrim bratom Rozenbergom, ali sam siguran da ću ga naći jednom, da mu kažem kako sam ušao u politiku da bih i to probao, koliko god somnabulan, sizifovski posao to bio. Da nas ujedinim. Da bar probam. Što više skupim oko zajedničkog cilja. A cilj je stvaranje sistema. Sistema koji za početak štiti prava gradjanina, ko god on bio. Jer verujem da je to imperativ zdravog društva.

U svojim prvim političkim danima pre par nedelja, moji saborci u PSG, okupljeni oko tog zajedničkog cilja koji se zove stvaranje zdravog društva, imali su veliki problem oko bilo kakve saradnje sa drugim opozicionim liderima. Ili se ideološki ne slažu, kao sa Dverima za koje se tvrdi da su ljotićevci, mada ja o tome zbilja ne znam ništa, do bivših činilaca vlasti za vreme takozvanih demokrata, kao što su Jeremić i Đilas. Ja sam obećao da nećemo ući u političku koaliciju sa bilo kim ko je vršio vlast u prošlosti, ali sam isto tako od samog početka tvrdio da je saradnja opozicije više nego nužna. Da se mora naći, kao što sam rekao u spornom govoru u Gornjem Milanovcu pred 800 dostojanstvenih ljudi koji su izašli na ulice – najmanji zajednički sadržalac i za levičara i za desničara. Što bi rekao naš uvaženi (ne i najstariji član, najstariji član je gospodja iz Pančeva koja ima 92 godine) 82-godišnji Bora Radić, etnolog iz Kragujevca: “Znate, moramo zajedno do Slavije. E, posle će neki levo, neki desno, neki pravo, ali moramo zajedno do Slavije.”

U tom nastojanju da spojim levo i desno u svojoj nužnosti makar do Slavije, upotrebio sam sasvim sigurno i prejako poređenje, rekavši da mi je svejedno da li neko drži na zidu sliku Broza ili Ljotića. Mogao sam reći Draže, on se baš i nije ubio od akcijanja za vreme rata, te nije mnogo ni zgrešio, ali ja sam rekao Ljotić. A on jeste fašista, bez daljeg, to uopšte nije sporno. Ja dolazim iz umetnosti, volim da koristim hiperbole kao što je već čuveno “pišanje po grobovima” (onih koji su dozvolili da slučaj 14-godišnjeg dečaka Alekse Jankovića koji se ubio zbog posledica vršnjačkog nasilja i terora, zastari. )

Ako je to zazvučalo preterano, ja se, evo, svima izvinjavam. Pre svega samom sebi, jer to se kosi sa onim u šta ja verujem. No, međutim, jasna vam je moja namera kao i poenta, vi ste bez sumnje pametni ljudi.

Jevrejska opština Beograd se, koliko se sećam, oglasila pre par godina jednim sličnim pisanijem, kad je pomenuta rehabilitacija armijskog đenerala Milana Nedića bila tema. Sedmog septembra 2017. godine, u studiju na N1 kod Minje Miletić, nekoliko dana nakon što je Aleksandar Vučić pokušao, nakon propale rehabilitacije đenerala Nedića, da vaskrsne još jednog sumnjivog činioca, Milana Stojadinovića, ja sam doneo, služeći se oprobanim metodama Martinović-Rističević “mahanje fotografijama formata 30×40”, na kojima je uglavnom ništa, ja sam doneo fotografije na kojima je nešto: pomenuti Milan Stojadinović sa Hitlerom i Geringom, sa Musolinijem, Stojadinović u zig hajl pozdravu, Stojadinović sa Pavelićem u Buenos Airesu, ’54. Gračući da fašistička vlast pokušava da rehabilituje još jednog fašistu, još jednu avet iz prošlosti. Par godina pre no sam u Milanovcu grakao da aveti iz prošlosti ne treba da nam budu kočnica da gledamo u budućnost, jer dosta smo se delili na ovo i ono, što reče Bećković.

Ne sećam se da je Jevrejska opština Beograd tada uputila neko pisanije povodom ovog slučaja. Možda je i bilo, ali se zaista ne sećam. Ne sećam se da se Jevrejska opština Beograd ikada oglasila povodom jednog fašističkog ispada Miše Vacića recimo, ili samog Vučića. Šešelja da ne pominjem. Nije da nije bilo materijala.

Ne sećam se se da je Jevrejska opština Beograd uputila pre nekoliko dana ikakav dopis o neustavnom i neosnovanom zatvaranju maloletnog Nikole Pilipovića u Centralni Zatvor, u pritvor u trajanju od 30 dana. Istaknuti članovi PSG su i vaši istaknuti članovi: Natan Albahari, sin predivnog Davida Alabaharija je naš spoljnopolitički savetnik i vaš uvaženi član. Igor Ginzberg je predsednik Zajednice jevrejskih opština. Nijedan od njih nije dobio vaš mail u nekoj cirkularnoj formi, a kažu da je to uobičajena procedura kad su ovakvi proglasi u pitanju. Braćo i sestre, vi ste deo ovog društva i ne treba da se oglašavate samo kada su u pitanju aveti prošlosti. Breme vaših postradalih predaka, obavezuje vas da aktivno dižete glas protiv svih pojavnih oblika fašizma u sadašnjem vremenu. Vremenu u kojem živite.

Zajedničko stradanje, obavezuje nas sve na to. Nema “naših i vaših”. Svi smo ovde naši.

S dubokim poštovanjem i ljubavlju

Sergej Trifunović, glumac i predsednik Pokreta Slobodnih Građana

Beograd, 12. februar, 2019

Smrt fašizmu.

Liked it? Take a second to support Redakcija on Patreon!

3 Comments

  1. Milos Ivanovic Milos Ivanovic фебруар 13, 2019

    SLOBODA NARODU !!

  2. Sveta Sveta фебруар 14, 2019

    Koji je ovaj Sergej ološ kao i njegovi cionisti ne dirajte predsednika !

  3. Feri Feri фебруар 14, 2019

    Verujem da, posle ovog i ovakvog teksta, ružan komentar, može da napiše samo neko ko koristi 140 karaktera u pisanju ali, i u čitanju! Ako je i uspeo da pročita, nekako, ceo tekst, očigledno, da zbog skromnog IQ koeficijenta, nije uspeo da ga razume.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *