1

Omaž intelektu, hrabrosti i misli

Profesorka Zagorka Golubović preminula je 13. marta 2019 godine u Beogradu posle duge bolesti u 89. godini.


U četvrtak uveče 7. aprila 2016 godine u Zrenjaninu, u 77.godini života preminuo je Nebojša Popov sociolog, osnivač “Republike”, angažovani intelektualac i antiratni aktivista.


Zagorka Golubović i Nebojša Popov su drugovali, sarađivali ceo vek. Samo jedan od primera njihovog zajedničkog delovanja jeste slučaj zrenjaninske firme “Jugoremedija” gde su ova dva vanserijska intelektualca založili svoj integritet i dignitet kako bi slučaj ovog preduzeća dobio povoljan ishod po radnike koji su svojim telima i znanjem branili ovaj bastion radničke borbe u tom momentu, koji je u društvu u kakvom živimo sad a i onda bio nepovoljan po radnike i njihove borbe.

Poslednji susret Nebojše i Zagorke. Tri nedelje pred Nebojšinu smrt, Novi optimizam je spojio ispostavilo se poslednji put ova dva velikana Srpske(Jugoslovenske) misli.

Priču o “Jugoremediji” znamo na žaslost svi, u ovom tekstu ćemo se podsetiti samo jednog malog dela iz delovanja ova dva intelektualca po ovom pitanju.

Zagorka Golubović je početkom 2012. godine pisala tadašnjem predsedniku Borisu Tadiću.

Pošto ni nakon dve nedelje otkad je zatražila prijem kod predsednika Borisa Tadića nije dobila poziv, jedna od najcenjenijih intelektualki, profesorka Zagorka Golubović, javno se obratila predsedniku otvorenim pismom u kojem ga upozorava na alarmantnu situaciju ne samo u „Jugoremediji“ već i u društvu.

Dragi Borise, zamolila sam da me primiš da Ti lično, u prijateljskom razgovoru kažem neke stvari o katastrofalnom stanju u našem društvu, koje saznajem putem istraživanja, a koje Tebi sigurno neće reći ljudi iz Tvog okmženja – ali Ti si odbio da me primiš, zato sam prinudjena da Ti se obratim preko javnosti, jer osećam i ličnu odgovornost ako ćutim pred upropašćivanjem svake nade u budućnost za građane Srbije.

Prvo pitanje koje sam želela da Ti postavim bilo je: da li želiš da Te građani upamte kao glavnog krivca za propast društva i zatiranje i ono malo demokratskog potencijala osvojenog 5. Oktobra?

A drugo pitanje glasi: zašto si godinama tolerisao obavljanje loše privatizacije, koju je inaugurisao Vojislav Koštunica, a koja je nastavljena i u periodu Tvoje vlasti, ne insistirajući da se raskinu ugovori sa novim vlasnicima koji su namerno dovodili kupljena preduzeća do stečaja i bukvalno uništavali privredu? (Možeš reći da nije Tvoja ingerencija da se mešaš u ekonomiju, ali se u procesu transformacije vlasništva radi o posledicama na celinu društva, i to, svakako, jeste domen i Predsednika).

Danas se postavlja pitanje: u čijem interesu se nastavljaju malverzacije sa privatizacijom, uprkos dokazanim pogubnim rezultatima u većini privatizovanih firmi.

Najupečatljivi je slučaj „Jugoremedije” iz Zrenjanina, odakle su posle privatizacije izbačeni većina radnika-akcionara, navodno kao „tehnološki višak”, mada je novi vlasnik na njihovo mesto doveo svoje radnike. Ali su se proterani radnici, koji su tri godine bili na ulici, udruženi u sindikat borili da dokažu da novi vlasnik ne ispunjava ni jednu obavezu iz ugovora o privatizaciji i da rastura fabriku (prodajući nove mašine i inventar i kupujući nova preduzeća sa tim novcem).

Ali se postavlja pitanje: zašto su se sudski organi oglušivali o dokaze radnika ili su više puta menjali odluke koje su donosili u korist opravdanih zahteva akcionara da im se vrati fabrika i radnici na svoja radna mesta, da bi tek 2007. godine bio konačno raskinut ugovor sa novim vlasnikom, ali kada je fabrika bila dovedena do stečaja? Priča se tu ne završava.

Kada su akcionari preuzeli fabriku uspeli su da isplate ogromne dugove koje je napravio bivši vlasnik, i to od svoga novca, da pokrenu pogone i nove licence lekova i da počnu uspešno da rade. Ali opet „nevidljiva ruka” tržišne države” 2011. godine pokreće zahtev o novoj privatizaciji „Jugoremedije”, potpuno ignorišući uspon akcionarstva i dobre rezultate i vršeći stalne pritiske i policijske istrage navodno zbog mnogih nepravilnosti akcionara-vlasnika, koja nikada nisu dokazana.

Uvode se prisilne mere koje remete rad firme, sprečava se prodaja proizvedenih lekova koji ostaju na lageru, a istovremeno se sklapaju ugovori sa inostranim firmama o uvozu istih lekova, na štetu proizvoda „Jugoremedije”. Zbog tih smetnji ponovo rastu dugovi i nekoliko meseci radnici ostaju bez prihoda, što se koristi kao potvrda da je neophodna nova prodaja firme. Sve to i mnogo drugih detalja (videti Bilten radnika i akcionara Jugoremedije A.D. Zrenjanin 14.01. 2012).

Posebno je pitanje, koje kao i mnoga druga koja se tiču kazni za prekršioca ugovora ili zakona, zašto bivši vlasnici koji su kršenjem ugovora o privatizaciji, uključujući i bivšeg vlasnika „Jugoremedije”, nisu kažnjeni, a surovo se kažnjavaju radnici koji ostaju bez posla godinama na ulici?

Povod ovog pisma je sada ozbiljna pretnja stečajem „Jugoremedije”, a tiče se i svih drugih namerno proizvedenih stečajeva, kojima je upropašćena privreda. Ali je slučaj „Jugoremedije” ozbiljniji, jer je ova firma teškom borbom radnika izborila svoja prava, postala simbol slobode akcionara i neke vrste oživljavanja radničkih pokreta u borbi protiv zloupotreba vlasti, te sadašnja politika koja se sprovodi prema toj firmi može odjeknuti u javnosti kao bezuspešni pokušaj koji ne vredi preduzimati. A to će sigurno značiti veliki minus za demokratsku vladu i Predsednika Republike, jer građani ne procenjuju rad Predsednika Republike samo prema onome što misle da ne čini dobro, već i po onome što ne čini, a morao bi.

Drugim rečima, zaokret u politici koji si Ti kao predsednik javno promovisao mora da se ispolji i u strategiji i u praksi u oštrijem reagovanju na sve nelegalne radnje, neracionalne kompromiose i zloupotrebe, koje sada nekažnjeno prolaze.

Zato ovaj test sa „Jugoremedijom” može da ojača poverenje građana u demokratsku vlast ako se pravično reši, ili da skrši demokratsku koaliciju, ali i veru građana i bar minimalni demokratski potencijal današnje Srbije, ako se dozvoli da društvom upravljaju tajkuni i kriminalci. Nadam se da Tvoje obećanje zaokreta nisu prazne reči.

Sa nadom u dobar ishod naše krivudave tranzicije pozdrav od Zagorke Golubović.

Integralna verzija pisma

Iz zaista velikog opusa izlaganja Neboše Popova o temi “Jugoremedija” teško je izdvojiti jedan segment ali smo odabrali ovaj deo.

Javno mnenje i javnost Kako to obično biva, javno mnenje o bilo kojoj temi je haotično, krcato raznim proizvoljnostima i, kao što je poznato, zavisi od “odnosa snaga”, onaj jači je i glasniji i efikasniji. Tako je i s “Jugoremedijom”. Od bučnog uzdizanja privatizacije uopšte nije se videlo šta se konkretno dešava. A kada su otpori radnika akcionara ipak dospeli u javnost, sručila se bujica naružujućih etiketa, da su buntovnici u stvari lenjivci, bukači i rušitelji, da su nostalgični za samoupravljanjem, opaki levičari, čak i staljinisti. Javnost je, pak, jedna ozbiljna institucija bez koje nema ni demokratije. To je prostor u kojem se ozbiljno i koliko god se može objektivnije raspravlja o bitnim temama od javnog interesa. Tako je, u onom delu javnosti kojeg u nas ipak donekle ima, bilo govora i o razlozima za sporove i sukobe oko privatizacije “Jugoremedije”. U argumentovanom i kritičkom odnosu prema ovoj temi najveći doprinos uspostavljanju javnosti dao je Savet za borbu protiv korupcije. Tome su doprineli i brojni napisi u Republici, i u pojedinim drugim listovima (Danas, Blic). Stihija proizvodnje javnog mnenja, međutim, ne jenjava. I dalje su “na tapetu” nekadašnji gubitnici a potonji dobitnici. Zamera im se da nisu ništa bolji od drugih, kao da je u toku neprestana licitacija ko je od koga gori, i da niko ne sme i ne može biti izvan ili iznad opšteg brloga. Ne preza se ni od skandaloznih prizora, recimo, o pretresanju jedne radnice “do gola”, bez ikakvog proveravanja tačnosti navoda. Istek ugovora s bivšim gazdom tretira se kao otkazivanje radnog odnosa. Sumnja se u sposobnost “običnih ljudi”, pre svega radnika, da su uopšte kadri da se razumeju u javne poslove, a pogotovo da ih valjano i uspešno obavljaju. Atmosferu sumnjičenja podupiru i banalni pokušaji da se obične stvari učine tajnovitim (tako se, na primer, okupljanje članova Grupe građana za podršku radnika akcionara u krugu fabrike denuncira kao nešto “inkognito”). Inače, Grupa za podršku radnika akcionara je skup javnih ličnosti koji javno deluje već godinama prateći, analitički i kritički, “slučaj Jugoremedija”. To što su ovde prepoznati, na jednoj strani, oni koji brane ljudska prava, vladavinu zakona, privatnu svojinu i prava iz radnog odnosa, a, na drugoj strani, oni koji gaze ljudska prava, suzbijaju vladavinu zakona, favorizuju krupne privatne vlasnike na uštrb malih privatnih vlasnika, i preziru prava iz radnog odnosa, nema nikakve veze s apstraktnim razlikovanjem Dobra i Zla. Reč je o konkretnom razlikovanju rđavog i dobrog ponašanja konkretnih aktera i formulisanju obrazloženog stava o tome šta se događa. Kao što ovde nema paušalnog odnosa prema “zlim momcima”, nema ni slepe pristrasnosti prema “dobrim momcima”. Nadam se da je i u ovom tekstu primetan analitički i kritički odnos prema problemima s kojima se suočavaju radnici akcionari, njihovo poslovodstvo, sindikati. To se može primetiti samo ako se shvati povezanost zbivanja u jednom preduzeću sa zbivanjima u bližem i daljem okruženju. A ta zbivanja su i te kako važna za tekuće tranzicione procese, promene svojinskih odnosa, strukture privrede i društva, i za uspostavljanje odgovarajućeg političkog poretka. U prilog važnosti ovih zbivanja svedoči i činjenica da jedna grupa uglednih ličnosti iz SAD i Kanade, među kojima su i Noam Čomski, Imanuel Volerstin, Naomi Klajn i drugi, već duže vreme prati zbivanja u i oko “Jugoremedije”. U ovim krugovima, mahom levičarskim, pažljivo se ispituju mogućnosti “alterglobalizma” spram izvikanog ideološki obeleženog “globalizma” ili “antiglobalizma”. Za razliku od predstavnika “starog režima”, pa i ovog sadašnjeg, koji se uzdaju u promenu globalnih odnosa u svoju korist, u obnovu “hladnog rata” i nove konfrontacije velikih sila, oni koji iskustva “Jugoremedije” smatraju vrednim tragaju za realnim mogućnostima demokratskih promena, i u toku dramatične tranzicije, ispitujući mogućnost uravnoteženog razvoja koji će počivati i na efikasnosti i na pravičnosti, gde niko ne bi bio ni apsolutni dobitnik ni apsolutni gubitnik. Pojednostavljeno rečeno, zbivanja u “Jugoremediji” nikako nisu oličenje samo dobroga, niti samo rđavog, već je reč o nečemu što liči na “ogledno dobro”, gde se očitavaju različite ideje, interesi, trendovi i ishodi koji zaslužuju analitičku i kritičku pažnju, što i jeste od interesa javnosti kao demokratske institucije.

Popov Nebojša. Svojina i odgovornost. Republika br. 412-413. god. 2007.


Na godišnjicu smrti Nebojše Popova 2017.godine “Novi optimizam” i “Digital style” spremili su dokumentarni film “Kako smo dospeli dovde” u kojem je iskorišćen materijal sakupljen sa prošlogodišnjih martovskih promocija knjige Nebojše Popova, po kojoj je film i dobio ime, i to u Zrenjaninu (“Zeleno zvono”), Beogradu (Centar za kulturnu dekontaminaciju) i Novom Sadu (SKCNS Fabrika). Značaj prikupljenog materijala krije se u poslednjim javno izgovorenim rečima Nebojše Popova povodom knjige “Kako smo dospeli dovde” koju su izdali “Res publica” i “Novi optimizam” u martu 2016. U knjizi cenjeni sociolog piše svoja sećanja od 1939. do kraja 2015.

One Comment

Ostavite komentar