fbpx Press "Enter" to skip to content

KOLUMNA: Igor Igrić

Igor Igrić
Latest posts by Igor Igrić (see all)

ŠTA PROSEČNA PLATA JESTE A ŠTA NIJE

Građani Srbije imaju ne tako jedinstvenu priliku i čast da žive na prostoru gde se susreću strane direknte investicije iz kapitalističkih metropla i jedna zemlja u razvoju. Ovaj susret je popraćen brojnim obećanjima koja su postala vladajuća ideologija i mantra udžbeničke ekonomije koja se ne sme dovoditi u pitanje. U okviru tog svetonazora ističe se da su strane direktne investicije izvor zapošljavanja, da doprinose trgovinskom bilansu, transferu veština, racionalizaciji proizvodnje i troškova, transferu tehnologije, većoj produktivnosti, podsticanju konkurencije itd.
Ove „superprednosti” slove kao obećanje iz razvijenog sveta ekonomijama u razvoju i nerazvijenim ekonomijama da mogu biti„ekonomski tigrovi” ako budu delovale u skladu sa univerzalnim receptom MMF-a i ostalih institucija međunarodnog kapitala.
U realnosti ovaj susret nam kazuje priču o unutrašnjoj logici i dinamici kapitala. Govori o svetskoj podeli rada u kojoj je nama zapalo da motamo kablove, o tome da kapital zavisi od supereksploatacije slabo plaćenog rada, jer su jednostavno profiti daleko veći kada se izvlači višak vrednosti uz minimalne troškove rada. Ova priča je u potpunoj suprotnosti onome sto pričaju naši političari. Predsedniku Vučiću su puna usta, sa jedne strane ivesticija koje otvaraju nova radna mesta, povećanja BDP-a, poboljšanja konkurentnosti te kupovne moći, a sa druge strane socijalističkog mentaliteta i lenjog naroda koji on ima da prevede na protestantsku radnu etiku Maksa Vebera…
Megalomanija naših političara se muči kako da predstavi rad vlade koji je bez ikakvih vidljivih efekata. Ali tu na scenu stupa tiranija brojeva. Nju možemo videti u raznim hvalospevnim izveštajima vladinih agencija, na početnim stranama štampanih medija i prvim minutima nacionalnih dnevnika.
Hajdemo na brzinu da pogledamo te brojeve koji pokuzuju uspešnost vlade i da vidimo šta oni jesu a šta nisu i ne mogu biti. Prosečna plata za Jun 2018. je bila 49 202 dinara. Za 2017 prosek je bio 46 600 dinara a za 2016-te je bila 43 121 dinara.
Pogledaćemo i jedan grafik iz izveštaja Parlamentarne budžetske agencije za 2017. godinu.

Pokušaćemo da zavirimo iza zvaničnih brojki i da vidimo šta one znače u realnom životu. U autorskom tekstu Maje Krek na portalu Mašina možemo naći sledeće zanimljive podatke o procentima zaposlenih koji primaju prosečnu plati i onima sa ispodprosečnom platom: Ako uporedimo mesečne prihode sa zvaničnim zaradama u Srbiji vidimo da oko 40% stanovništva ima prihode manje od minimalne zarade, a sledećih 40 odsto manje od prosečne zarade. Prihode manje od zvanične minimalne potrošačke korpe ima čak 70% stanovništva, dok prosečnu potrošačku korpu može da priušti manje od 10% stanovništva sa najvećim prihodima.
Na ovom mestu slobodno možemo postaviti pitanje: šta znači prosečna zarada kada je niko nema?
No čak se i ovi podatci, za koje smo videli da apsolutno ne zadovoljavaju minimum dostojanstva za većinu stanovnika Srbije, mogu dovesti u pitanje. Prosečna zarada je prikazana za 1.018.644 zaposlena, što predstavlja 53% registrovanih zaposlenih u istom periodu. U uzorak su ušla velika preduzeća u kojima radi oko 45% ukupno registrovanih zaposlenih, a čiji zaposleni primaju 16% veće zarade od proseka, dok u uzorak nisu ušli zaposleni u mikropreduzećima čije su zarade 25% niže od proseka. Razlike u pojedinim sektorima delatnosti su drastične. Naime problem sa obračunom proizlazi iz obuhvata zaposlenih po sektorima delatnosti. U izračunavanju prosečnih zarada, najveće učešće imaju zarade zaposlenih u sektorima sa naddprosečnim i prosečnim zaradama, čiji je obuhvat po sektorima delatnosti sledeći: rudarstvo 100%, snabdevanje električnom energijom 87%, vodosnabdevanje 91%, obrazovanje 99% i zdravstvo 93%. Sa druge strane, najmanje su zastupljeni zaposleni iz slabije plaćenih sektora: uslužnih delatnosti 10%, ugostiteljstva 19% i trgovine 27%. Iz ovoga sledi, da se radi o nereprezentativnom uzorku te da nisu ni pouzdani niti validni podaci o zaradama koje se plasiraju.
Da rezimiramo. Čak i da poverujemo u statističku gimnastiku koju nam je vlada prezentovala u vidu povećanja prosečne zarade ona je daleko od toga da zadovolji minimum dostojanstva. A taj minimum bismo mogli poistovetiti sa prosečnom potrošačkom korpom koja figurira negde oko 71 000 dinara po zvaničnim podacima. Složićemo se da prosečna zarada od 49 000 debelo podbacuje taj cilj…

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *