Press "Enter" to skip to content

INTERVJU: Robert Trubint (Drink or Die)

Nakon tradicionalnog decembarskog koncerta sastava Drink or Die i njihovih gostiju, 8. decembra u Kulturnom centru Zrenjanina, razgovarali smo sa gitaristom Robertom Trubintom.

Kakvi su utisci posle koncerta? Moj najjači utisak je da je bilo prilično emotivno.

Pre svega želim da vam se zahvalim na zainteresovanosti za nedavni događaj, kao i na poseti istog, čime ste medijski uveličali i ispratili deo naših aktivnosti.

Koncert održan 08.decembra je, moglo bi se reći, već tradicionalni decembarski koncert grupe D.O.D, kojim na neki način zatvaramo godišnji ciklus aktivnosti i održavamo ga uvek na istom mestu, tj. u “Kafeu nad Begejom”, kako ga se oni stariji verovatno sećaju, a koji je u sklopu KC Zrenjanin, ovo je već treći po redu, i svaki put imali smo goste koji su nama dragi ljudi iz iste branše sa kojima sarađujemo.

Utisci… (smeh) Pa ne doživljava se svaki dan da,većim delom svirke, imate više publike na bini od samih izvođača, naročito ako se uzme u obzir da nas u bendu ima sedmorica (smeh) i da svi pevaju gotovo svaku pesmu. Naravno da to čini atmosferu veoma posebnom i emotivnom, pogotovo za članove benda. Poseta je bila odlična, naročito za naš grad, negde oko 130 ljudi, što je mesto na kome se sve dešavalo činilo prilično popunjenim, a naročito je interesantan bio sastav publike u smislu njihovih godina. Negde polovina njih je bila 35 pa i 40+ godina, dok su drugi deo činili mladi naraštaji koji očigledno vrlo dobro poznaju i prate naš rad, a to je ono što pokazuje da smo se kao društvo ipak pomerili sa mrtve tačke i da punk još nije mrtav.

Kao vaš gost nastupio je beogradski sastav Kamene Kare. Kako je došlo do toga?

Pa moram da kažem da volimo i slušamo njihovu muziku. Beograd ima veoma jaku scenu kada je u pitanju punk i oi punk, tako da je saradnja sa određenim bendovima iz Beograda bila gotovo logičan tok stvari, što u današnje vreme interneta i IT tehnologije uopšte nije teško.

Kamene Kare su bend sa kojim smo već više puta nastupali. Prošlog puta su nam pružili podršku u maju kada smo nastupali u Beogradu u “Kuglašu”. Želeli smo da se odužimo, no eto, zbog raznih obaveza što njihovih ili naših, termini su nam se poklopili tek sada na kraju godine. Inače, članovi “Kamenih Kara” su svi ista generacija 1976. i drugari su još od srednje škole i u sebi nose autentičan osećaj za supkulture oi punk-a, a naročito punk-a, što su i pokazali veoma dobrim izvedbama kako njihovih autorskih pesama tako i obradama The Exploited-a i Dead Kennedys-a, što se danas retko može čuti.

Od nedavno imate novog bubnjara u bendu. Evo prilike da nam ga predstavite. Kako se uklopio u vašu priču?

Saša Prodanov je negde od septembra sa nama, nakon što je jedan od originalnih članova Janecka Dejan bio primoran da napusti bend i ode u inostranstvo na rad. Sale je čovek koji uživa u sviranju bubnja i moram da kažem da to radi veoma dobro i da je bendu prijao priliv malo drugačijeg pristupa ličnom instrumentu. E sad tu dolazimo do onoga kada svi kažu kako punk može svako da svira. Možda, ali svirati čak i najjednostavnije ritmove u određenom tempu i sa određenim akcentom uopšte nije lako i zahteva dosta vežbe i discipline. Sale se u ovom segmentu odlično snašao i veoma je konstruktivan. Ne smem više da ga hvalim (smeh).

Objavili ste novi singl “Dobra deca”  20. oktobra za koji je snimljen i spot. Da li je u planu novi album i kada ga možemo očekivati?

Singl “Dobra Deca” je nastao negde početkom ove godine, kada smo se spremali da snimamo prethodni singl. Međutim, zbog raznih drugih obaveza prema bendu kao i velikog broja nastupa, do realizacije i objavljivanja je došlo tek u oktobru. Mislim da smo ovim singlom kao i prethodnim skrenuli pažnju na bend, kao na negovatelje “starog zvuka”, da ne kažem old school-a, i trudićemo se da nastavimo u tom stilu. Nov materijal postoji za par pesama a videćemo gde će nas one odvesti. Nisam siguran koliko ljudi danas uopšte slušaju cele albume i cela koncepcija oko izdavanja nekog projekta/albuma je danas potpuno promenjena. Albumi danas ne traju 50 min. i više, kao nekada kada smo mi ulazili u svet muzike, već se sve svodi na nekolicinu pesama ukupnog trajanja 25-35 minuta, pa čak i kraće. Diskove, audio i video kasete, kao i polivinile danas kupuju samo kolekcionari, a slušalačka populacija sve obavlja preko interneta tj. you tube-a, tako da trenutno razmišljamo o tome da napravimo još nekoliko singlova, koji će najverovatnije na kraju biti upakovani u EP u toku sledeće godine.

Ove godine nastupili ste na rumunskom festivalu “Rock La Mures” na kojem ste delili binu sa legendarnim sastavom The Exploited. Kakvo je iskustvo bilo svirati na tom festivalu? Jeste li zadovoljni prijemom?

Tog nastupa mislim da ćemo se sećati i posle smrti (smeh). Pre svega sama lokacija i uređenost kampa, koji se kompletno nalazio u senci i hladovini ogromnih starih topola a sve u neposrednoj blizini reke Moriš koja je otprilike kao naša Tisa, je blago rečeno fenomenalna. Vreme nas je poslužilo i imali smo lep letnji dan za open-air svirku na ogromnoj bini.

Festival je posetilo preko 3000 ljudi a pored nas su tog dana na main stage-u nastupili jos dva DJ-a , jedan iz Nemačke a drugi je bio domaćin, i još jedan odličan etno metal bend takođe domaćin i naravno svetske legende The Exploited. Apsolutno sve, počevši od same organizacije preko odnosa tehničara i osoblja prema performerima je bilo na veoma profesionalnom nivou, a naročito nam se svidela točilica Heineken-a koja je bila namenjena nama u našem backstage-u

(smeh).

Provesti sa The Exploited-om par sati u njihovom backstage-u i razgovarati sa ljudima koje pratimo od malena je poseban doživljaj a naročito svirati pre njih a kasnije i otpevati dve pesme na njihov poziv zajedno sa njima na bini je nešto što sada ne mogu dovoljno dobro opisati rečima. Uglavnom, jedno iskustvo i novo prijateljstvo koje ćemo sa sobom poneti u sledeći život (smeh).

Da li vas je nastup na tom festivalu naterao da razmišljate o internacionalnoj karijeri? Dokle sežu vaše ambicije kao benda? U čemu pronalazite motivaciju, odnosno satisfakciju?

Pa zapravo i nije. Iako postoje pozivi sa drugih strana takođe iz Rumunije. Evo poslednji je bio pre dva dana, pozvani smo da nastupimo u Temišvaru za doček Nove godine. Nažalost moramo da pomerimo gostovanje za negde kasnije u januaru jer nismo uspeli da se svi uklopimo u termin. Mi se nekako najbolje izražavamo na srpskom jeziku i nemamo pesme na engleskom. Trenutno to ne smeta publici u Rumuniji i ljudi dobro prihvataju naše pesme i na našem jeziku.

Što se tiče motiva za rad, mogao bih svašta sada da navedem ali mislim da je najbitnije da kažem da se svi članovi benda ovim bave već dugo vremena, što u ovom bendu, što u nekim drugim bendovima, i za nas je ovo već odavno sastavni deo naših života, način življenja, skoro kao da imamo unutar sebe neki perpetum mobile, koji nas stalno gura da radimo i stvaramo.

Do satisfakcije dolazimo onda kada vidimo da ljudi sa zadovoljstvom prisustvuju našim nastupima i kada se posle svirke onako oznojani i ispolivani pivom izgrlimo sa istima i pokupimo lepe komentare. U materijalnom smislu ne mozemo ni pričati o satisfakciji, niti sve ovo radimo zbog toga.

Nedavno, tačnije 20. oktobra, svojim ste nastupom otvorili prvi “Lazarus Fest”, underground mini festival u Lazarevu, na kojem su nastupili još i Counter Ignition, Desolation i Trash Union. Vama je to drugi put da nastupate u Lazarevu. Kakve utiske nosite odatle?

Možda smo malo odstupali svojim stilom od ostalih bendova koji su bili, ali nam to nije smetalo za odličan nastup i lepo druženje, koje inače postoji među svim zrenjaninskim bendovima. Inače je međusobna ispomoć i saradnja jedna od najboljih karakteristika svih zrenjaninskih bendova, a naročito bih ovde izdvojio bend Trash Union koji je svojim nastupom, konceptom, a naročito zvukom pokazao da su zaista jedan bend svetskog kalibra.

Publika u Lazarevu je uvek sjajna i svake godine je sve bolja organizacija, nadam se da će festival opstati i nastaviti sa radom. Želeo bih da se ovom prilikom zahvalim “RNR Zoni” za podršku lokalnim bendovima.

Vaše kompozicije nose sa sobom oštre društveno angažovane poruke, a u vašem verovatno najvećem hitu do sada “Voz polazi” mogu se prepoznati sudbine i vapaji mnogih generacija. Kako doživljavate Zrenjanin danas? Nekada industrijski i kulturni centar ovog dela zemlje, a sada?

Ovde moram da naglasim jednu stvar, a to je da je bend apsolutno apolitičan. Iako postoje mnogi koji ne misle tako, teme koje dotičemo u našim pesmama su socijalne, društvene, ljubavne, pesme o prijateljstvima kako lepim, tako i onim tragičnim, i mnoge druge. Sve ovo je iskazano sa tačke gledišta jednog običnog čoveka, kome je suđeno da živi na našim prostorima u jednom turbulentnom vremenu. Što se tiče pesme “Voz polazi” – u tri minuta ste uspeli da upakujete poslednjih 30 godina dešavanja na ovim prostorima – bio je jedan od komentara kada smo izbacili spot i mislim da je to najbolji i najkraći opis pesme. Teško da bi se za Zrenjanin moglo reći da je najbolje mesto za život, ali to je naš grad i mi ga volimo. Iz naše zemlje je po nekim podacima otišlo preko pola miliona ljudi. Verujem da se ovo odražava na sve gradove u našoj zemlji, naročito na one manje poput našeg. Nedeljom ovo je grad duhova bukvalno. Mislim da su se inflacija i kriza 90-ih na ovaj grad možda najviše i odrazile jer smo bili jedan od najjačih industrijskih centara i sve je propalo za 5-6 godina. Trebaće jos dosta vode da proteče Begejom dok se sve vrati na svoje mesto.


Koliko je teško baviti se muzikom u takvom društvenom ambijentu? Verujem da je prilično inspirišuće za društveno angažovane izvođače, ali donosi svakako i određene poteškoće. Kako se drži zrenjaninska scena u ovim vremenima?

Baviti se muzikom može svako za sebe kod kuće (smeh). Rad sa bendom je potpuno drugačija stvar i zahteva dosta organizacije, odricanja i žrtvovanja, naročito kada se radi o undergraund sceni, pri čemu tu ubrajam sve neafirmisane bendove. O uslovima da ne govorim. Trenutno u gradu postoji jedan tako reći uređen prostor koji se može iznajmiti za probe bendova, tako da se uglavnom bendovi snalaze po raznim svojeručno adaptiranim prostorima. KC Zrenjanina može povremeno biti opcija i često izlaze u susret ali mislim da bi taj deo saradnje mogao biti i mnogo bolji. U Beogradu postoje čitave zgrade na čijim spratovima je studio do studija, probe, snimanja, sve što možete da zamislite, i kad uđete unutra osećate se kao u košnici. Ovde je to sve na nekom nižem nivou, ali mislim da je baš ta borba da istrajemo ono što čini zrenjaninsku scenu specifičnom u odnosu na druge. Naš grad je uvek bio plodno tle kada je u pitanju ovakva vrsta stvaralaštva. Zaista mislim da ne možemo da se požalimo. Postoji u svakom momentu pregršt bendova različitih žanrova, ali kao što rekoh smatram da društvo u kom živimo i stvaramo nema dovoljno sluha za malo drugačiji način izražavanja. Na primer, imamo dovoljno kvalitetnih bendova u gradu da bismo mogli da pokrijemo kompletan večernji program Dana Piva za sve dane, pa opet, evo vi meni kažite koliko ste zrenjaninskih bendova čuli na istoj manifestaciji? Što se tiče neke produkcije, postoji dosta ljudi koji se bave ovim poslom u sopstvenoj režiji i koji vrlo dobro znaju svoj posao tako da tu se može čak i birati (smeh) u zavisnosti od toga šta želite da postignete produkcijom na snimku ili albumu.

Šta članovi D.O.D-a privatno slušaju od muzike? Koji su bendovi ostavili najviše tragova u vašem muzičkom izrazu? Šta se trenutno vrti kod tebe?

Uh…(smeh) Ne mogu da odgovorim, ima nas sedmorica u bendu i na svakog su manje ili više uticali drugačiji žanrovski izvođači, što se i čuje u našim pesmama koje se kreću od oi, ska, preko punk-a, pa do HC-a čak i metala, tako da verovatno bih pogrešio ako bih probao da dam tačan odgovor.

Hvala na razgovoru za “Zrenjanin Danas”. Postoji li još nešto što bi poručio našim čitaocima za kraj intervjua?

Hvala vama još jednom, naročito na zainteresovanosti za ono što radimo. Ne bih imao šta posebno da dodam, pitanja su bila opširna (smeh) mogu samo još reći da smo mi samo jedan deo zrenjaninske scene i, kao sto rekoh, postoji dosta ljudi koji se na svoj način bave kreativnim stvaralaštvom i osvežavaju i oživljavaju različite supkulture i voleo bih kada bi postojalo više medijskog prostora za ovakve načine izražavanja, verujem da bi mnogima bilo veoma interesantno, a sa druge strane izvođači bi imali i više motiva jer tada definitivno sve ovo što radimo ne bi bilo uzalud. Kada se ljudi svakodnevno bombarduju istim stvarima i informacijama, oni i ne mogu postati ništa drugo do onoga što im se servira, niti razmišljati drugačije od onoga kako im se govori, a to nije ništa drugo do vida manipulacije svesti ljudi, a to se ovde, u poslednje vreme, jako odražava kroz kojekakve rijaliti programe kao i kroz neke druge stvari, i nažalost uništava se zdrav razum i rezonovanje mladih ljudi. Voleo bih da poživim još sto godina da vidim kakav će biti epilog svega što nam se dešava.

Intervju priredio: 

Aleksandar Petrović


Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *