Press "Enter" to skip to content

INTERVJU: Marka Žvaka (Dušan&Dušan)

Pratite nas
Redakcija
Pratite nas

Ko su Dušan i Dušan? Kako su se upoznali? Kako je nastala ideja da uradite ono što je sad već postala legendarna „Marka Žvaka“?

Čavić: Pa, ja sam Dušan Čavić, diplomirani glumac.

Šaponja: Ja sam Dušan Šaponja. Ja sam apsolvent prehrambrene tehnologije, ali se ne bavim time. Sem kao domaćin, kada pravim domaće vino.

Čavić: Ni ja se ne bavim glumom, sem ponekad u reklamama, ali i to retko.

Šaponja: Upoznali smo se na predstavi u Akademskom pozorištu „Branko Krsmanović“, populrnom „Krsmancu“. Bilo je to ’93 ili ’94. Radili smo predstavu „Smrt“, po tekstu Vudija Alena.

Čavić: Marka Žvaka je nastala tako što smo mi u jednom trenutku radili emisije „Ciklotron“ na devesetdvojci, koje su bile malo duže i ozbiljnije dokumentarne forme od Marki Žvaki. Onda je televizija rekla: „Pa, ne možete vi da radite više to, dajte nešto kraće i brže…“

Šaponja: I tako se zakotrljala Marka Žvaka. Bilo je to 2006., recimo.

Svako ima omiljenu epizodu. Koje su vaše omiljene prve među jednakima?

Čavić: Moja omiljena je svaka sa Džonijem Rackovićem. Omiljeno mi je kad on kaže: „Orlovi!“ i kada on i Radovan Nastić pričaju gde su, šta su i kako su, jer to traje sat i dvadeset minuta.

Šaponja: Jedna od mojih omiljenjijih je „Umetnik je prisutan“ sa Božom ispod Pančevca. Naravno, Rackovićeve epizode su van konkurencije!

Upoznali ste neverovatno mnogo ljudi snimajući emisiju. Šta nosite kao zaključak, kakav smo mi narod?

Čavić: Pa, više kao ljudi, ne znam kao narod. Ljudi smo dobri. Predpostavljam da mi ustvari imamo sposobnost da budemo neposredni u komunikaciji sa ljudima i onda dolazi do toga da su i ljudi sa kojima komuniciramo neposredni. Tako da su naši ljudi bogati unutrašnjim dešavanjima… Zapravo, mislim da smo svi takvi. Samo što sve više gotovo sve postaje šablon. Od samih prodavnica koje su šablonizovane, sve su iste. Od marketa, preko prodavnica za odeću, pa sve do mesta gde možeš da kupiš hranu. A mi baš negujemo taj nešablonizovani pogled na život.

Šaponja: Tako je, a pošto se dosta bavimo ljudima sa margine, nekako mi se čini da je kod njih posebno jak taj duh i to nam se sviđa, zato ih i snimamo.

Za sve ove godine koje radite, da li imate potrebu da se vraćate kod nekih junaka nekih epizoda?

Čavić: Pa, naravno! Kod Rackovića! (smeh)

Šaponja: Da, isto tako smo se vraćali kod čoveka koji leči prdež.

Čavić: Kod njega smo išli dva puta.

Šaponja: Ali, generalno, volimo zapravo da se vraćamo penzionerima. Ne sad nekim određenim, ali volimo da radimo sa penzosima.

Marka Žvaka nije jedina stvar kojom se bavite. Čime se Dušan i Dušan bave?

Čavić: Evo čime se danas bavimo. Doncafe ima strong kafu i ni su nas zvali sa agencijom Liobarnet da snimimo heroje treće smene.

Šaponja: Ljude koji rade noću i piju dosta kafe. Generalno, radimo dosta nekih namenskih stvari.

Čavić: Trenutno radimo za Erste, Hipo kreditima, završili smo za energetsku efikasnost. Trenutno treba da radimo nešto o tome kako naš narod ne percipira Evropsku uniju kao organizaciju koja i te kako pomaže državi Srbiji kroz razne vrste pomoći – obnavljanje škola, pomoć turističkim zajednicama da promovišu, naprimer, preraste kod manastira Vratna, na reci Vratni. Tu sam ja juče bio. To je negde kod Negotina. Tamo se nalaze klupe gde piše da je Evropska unija pomogla. Dakle, sve ono što ova država ne može da uradi sama, neko nam pomaže, a generalno je nezainteresovanost velika.

Šaponja: Neke stvari se ni ne vide.

Čavić: Volimo Ruse, a Japance i Evropsku uniju ne volimo, a oni nam pomažu ljudi.

Šaponja: Da, a recimo da radimo Dunavske putopise raznorazne u zavisnosti od toga ko nas angažuje. Eto, razne neke stvari kojima je uglavnom zajednički imenitelj video produkcija i post produkcija.

Čavić: I zovite nas! Ali, da znate, svadbe ne radimo! Nagovaraju nas da uzmemo dron, ali ne možemo da uzmemo dron, jer nam je i ovo što imamo od opreme previše teško da manipulišemo s tim. I taj Dunavski putopis trenutno radimo Rimsko nasleđe i Vinska kultura u Srbiji. To je to što radimo.

Aktivni ste dosta i kroz vaše putopise i reportaže vi ste stali u odbranu Savskog nasipa. Koliko je aktivizam potreban i kako motivisati ljude da se aktiviraju u svojim zajednicama?

Čavić: Pa, neminovno je . Prosto živimo u takvom vremenu da ništa nije podređeno čoveku, već interesu kapitala ili privilegovanih. I zbog toga obojica živimo blizu Save, na novobeogradskim blokovima. U tim blokovima je pakao! Sve je pakao, i sa saobraćajem i sa nasipom! I neohodno je da se čovek aktivira, jer niko drugi ništa da uradi, ako mi sami ne uradimo nešto za svoju okolinu i krenemo iz društva, odnosno zajednice koju imamo.

Šaponja: Podržavam Čavićeva nastojanja da se ovaj svet učini boljim.

Šta je u vašim životima i karijerama predstavljao B92?

Čavić: B92 je naša prva kuća. Bilo nam je super tamo, praktično nas je B92 lansirao za dalje. Tamo smo naučili sve što je bilo neophodno da naučimo. Ustvari, tamo su nas naučili da budemo to što jesmo. Da ne izvodimo besne gliste, nego da radimo. Da budemo mi i to je jeste ono čega je sve manje. Ljudi sve više i više treba da budu vojnici i radnici, a ustvari treba da budu oni sami.

Šaponja: Tako je! Kako bi to rekli u nekom sastavu srpskog jezika – B92 predstavlja jednu lepu uspomenu.

Imate dosta iskustva sa narodom. Šta je ugroženije, materijalno ili duhovno stanje naroda?

Čavić: Pa, nažalost, ugroženije je duhovno stanje naroda.

Šaponja: Da, vidiš meni deluje suprotno. Čini mi se da smo puni duha, a da smo materijalno malo osakaćeni.

Čavić: Ja isto vidim da smo osakaćeni materijalno, da, ali i da smo stoka. Narod postaje stoka. Dosta se prlja, dosta ljudi nemaju obzira ni prema drugima, ni prema prirodi. Tako da je to materijalno osakaćenje i to su normativi koje zadaje i zakiva taj rijaliti i to, „pištolj na ženu“, siluj ženu, tuci… Otkud znam.

Liked it? Take a second to support Redakcija on Patreon!

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *