fbpx Press "Enter" to skip to content

DA JE ŽIV, DANAS BI NAPUNIO 40 GODINA – RADIO ZRENJANIN

Dana 10. decembra likvidacioni upravnik JP “Radio Zrenjanin” je dostavio Skupštini grada Zrenjanina izveštaj o sprovedenoj likvidaciji.

Tim činom je završen postupak ali i svaka druga priča o ovom nekada radom gostu u domovima zrenjaninaca, prenosimo vam jedno veoma lično iskustvo našeg sugrađanina istoričara Filipa Krčmara.

Tih devedesetih godina, „Vodotoranj“ je od 1. do 9. sprata bio skup opustelih i mračnih prostorija sa razbacanim registratorima, nameštajem i sablasnom tišinom, koja je, u kombinaciji sa nekakvim prigušenim zujanjem, čitavoj zgradi davala sablasan karakter. Lift je radio uglavnom normalno, ali su se vrata morala pritiskati tokom dizanja kako se ne bi zaglavio. Za nas decu, kvar lifta značio je košmar penjanja 9 spratova kroz mračnu grobnicu sa posmrtnim ostacima rahmetli „Banatske banke”, iz koje samo što nije nešto iskočilo da nas isprepada, a možda i pojede.
Ali deveti sprat bio je uvek sušta suprotnost tom mračnom ambijentu; na Devetom je uvek odjekivalo, bilo bučno i svetlo, nekako puno života. Razdrndane i izraubovane narandžaste pisaće mašine mogle su se čuti i pre nego što se izađe iz lifta. Po izlazu – napred dvoje belih vrata, levo – studio iznad čijeg je ulaza sa desne strane stajala lampa sa natpisom „ON AIR”, a desno – pomoćne prostorije i mokri čvor. Levo od lifta bilo je stepenište koje je vodilo na, nama tada mitsku, „televiziju”. Iz redakcije „Radio Zrenjanina” mogao se videti ceo grad, sa svih strana, pa još i dalje. Naginjali smo se i upinjali da uhvatimo taj široki, nama nestvarni pogled, penjući se na stolice sa izronđanim naslonima i sedalima, zbog čega bi nas, tek povremeno, neko ukorio.

Ali nismo se mnogo zbog toga potresali: bili smo deca, i bili smo mnogo važni jer smo dolazili da vodimo „Radio vrtić”. Ustajanje rano subotom nije bilo problem, kao što je danas. Bilo je to zadovoljstvo. U početku nas je čak bilo i takvih koji su pazili na stajling i šta će obući kada krenu na …radio. Oko nas su šetali novinari, stariji članovi redakcije, koji su nam svi delovali mnogo važni. Mnogo godina kasnije, neko Proviđenje ili šta već, smestilo ih je na mesta gde ih nikad niko ne bi mogao zamisliti. Ispali su i ovakvi i onakvi, Pozitivci i Negativci, ali, u tom trenutku, meni su izgledali mnogo važni, nesvesni kao i ja da u tom trenutku postaju deo moje ocene o njima koja će uslediti znatno docnije. Njihova lica i pojave mi i dan danas izađu na oči ponekad, nekad voljno, nekad ne… Mnogo se političkih igara i prešmundrija odvijalo u pozadini svega toga, ali mi to tada nismo primećivali. Mi smo došli na radio da vodimo emisije. Mi, deca, lično i personalno…

Pripremali smo se u Redakciji o čemu ćemo pričati u emisiji. Čitali smo dijaloge koje je napisao Radivoj Šajtinac, kojima smo otvarali svaku emisiju. Uvodna špica je glasila, ako se dobro sećam: „Ugasi TV / Gotov je crtić / Upali radio / Počinje… RADIO VRTIĆ!!!”, praćeno dečjom grajom i smehom i Mandinom pesmom „S one strane duge”. Mali studio je bio tesan da nas sve primi unutra i ulazili smo u gomilama, ređajući se uz zidove obložene izolacijom iz kojih bi povremeno provirio po koji sunđer, sve se nadajući da će i na nas konačno doći red da sednemo za voditeljski sto oko kog smo se nestrpljivo tiskali. Ta dva sata svake subote proletela bi za tili čas. Pričali smo o svemu, tek povremeno prekidajući razgovor nakon što bi Tucakov Smiljana konsultovala sat na zidu prekoputa njenog mesta i tonca sa druge strane stakla.

Tonce smo zvali „di-džejevi”, to je tada bio popularni termin. Tako bismo ih uvek odjavljivali, uz njihove nadimke sa prefiksom „di-džej”. Voleli su nas, mada bi neki od njih to retko pokazivali (nisu baš svi voleli da im se čopor dece, po završetku svog nastupa, mota iza leđa; po pravilu bismo se, kako ko ispriča svoj deo emisije, preselili u „režiju“, gde bi ljubopitljivo razgledali ploče uredno poslagane po policama duž zidova i tehniku za koju nismo znali čemu služi, ali je bilo zanimljivo da se pipne i pregleda. Sve je to izgledalo „vau”).

Kasnije, negde u leto ’95, „Radio-vrtić” nas je vodio na letovanje na Goliju. Izuzetno tim povodom, izašli smo i u novinama, pored programske šeme „Radija” koja je bila negde na poslednjim stranama. Svake nedelje grozničavo smo ih listali, kao da ćemo pronaći sebe, negde u te dve nevine i naivne reči i njihovoj satnici. Minulo je od tih dana već mnogo godina, „Radio vrtić” se preselio u istoriju, kao i sam „Radio”, ali mi se još uvek, mahinalno, u vožnji, dok slušam radio u kolima, omakne ono „103,6. FM. Stereo”.

In pace requiescata, Radio-Zrenjanin.
Super smo se družili.”

A Zrikipedija piše:

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *